Урош Ђурић (Београд, 4. децембра 1964.) је на нашој уметничкој сцену запажено присутан већ више од  три деценије. Он се појављује у само предвечерје фаталних деведесетих година прошлог века, уочи одиста епохалне кризе и распада Југославије.

Своју рану афирмацију је стекао захваљујући заједничким изложбеним наступима са  генерацијским колегом Стеваном Маркушем. Њихова карактеристична фигуративна слика се концепцијски потпуно издвајала у тадашњим „новомодернистичким“ тенденцијама али се ни једног тренутка није доводило у питање  адекватност приступа карактеру света и духа времена тог доба.

Ђурић и Маркуш 1994. године објављују свој  Манифест Аутономизма (1994) којим су дефинисали примарност личног принципа у приступу животу и уметности.

Заправо, уметност Уроша Ђурића је заснована на чвстим концептуалним ставовима бихејвиористичког типа; то је уметност понашања која подразумева сукцесивне промене како би се изрекао аутентично субјективистички индивидуалистички став о свету и времену у коме уметник живи и ствара. Тог начела Ђурић се константно придржавао током свог целокупног уметничког опуса, без обзира на „фасадне“ манифестације његових уметничких творевина исказаних сликом/сликарством, фотографијом, дигиталном манипулацијом, стрипом, специфичним перфоррмативним активностима. 

Награда ће београдском уметнику бити додељена у четвртак, 25. марта, у 12 сати у Мастер центру Новосадског сајма (Хајдук Вељкова 11).