Умрла је у 94. години у својој кући у Раматијелу, у јужној Француској, у близини Сен Тропеа.

Како наводи АП, са изражајним очима наслеђеним од својих грчких предака, дубоким, храпавим гласом, захваљујући дугогодишњем пушењу, обучена у црно, учинила је током своје каријере дуге седам деценија бесмртним неке од најпознатијих француских песама, као што су класици „Под париским небом“ и „Мрзим недеље“.

Жилијет Греко рођена је 7. фебруара 1927. у Монпељеу, а после усамљеног детињства, са одсутним оцем и без љубави мајке, како је сама рекла у једном документарном филму, предала се боемском начину живота интелектуалаца у послератној Француској.

Почела је као глумица у Паризу 1946. године, где је на уметничкој Левој обали упознала, између осталих, и филозофа Жан-Пол Сартра, који је за њу изрекао чувену реченицу да „у свом гласу имала милионе песама“.

Упознала је многе писце и уметнике тог доба, као што су Албер Ками, Жак Превер, Жан Кокто и Борис Вијан, када је и добила надимак „муза егзистенцијализма“.

Средином 1940-их година, романописац Ремон Кено и филозоф Жан-Пол Сартр написали су песме „Си ту т“имагинес…“ и „Ла Руе дес Бланцс-Мантеауx“, које су Жилијет Греко донеле први успех у блиставој каријери.

Прекретница у њеној каријеру била је сусрет са Сержом Гензбуром касних 1950-из година, тада младог музичара који је ревиктаизовао француску популарну музику. Од 1959, следећих пет година писао је песме за њу, које су биле опште прихваћене и цењене.

Певала је и песме Жака Превера, Бертолда Брехта, Бориса Вијана, Франсоаз Саган…

Била је политички ангажована, посебно у време побуне и демонстрација 1968.

После дуге везе са америчким џез-трубачем Мајлсом Дејвисом, Жилијет Греко је имала неколико бракова, са глумцем Филипом Лемеро, с којим им ћерку, затим са такође глумцем Мишелом Пиколијем и на крају са Жераром Жуанеом, од 1988. до његове смрти 2018.

Међу њеним најпознатијим шансонама су и „Парлез-мои д“амоур“, „Парис Цанаилле“, „Ачордеон“ и „Је суис цомме је суис“.

Жилијет Греко је 2015. одржала опроштајну турнеју коју је назвала „Мерци“ (Хвала) и која је трајала годину дана.

Глумила је у филмовима „Орфеј“ (1950) Жана Коктоа и „Добар дан, туго“ (1958) Ота Премингера.